Članice Kola srpskih sestara iz Niša obišle Kosovo

Članice Kola srpskih sestara iz Niša obišle Kosovo

09:15
2304
0
Niške Vesti
PODELI
Foto: Miroslav Velickovic

Članice Kola srpskih sestara, bile su na humanitarno hodočašće, put Metohije, zajedno sa organizacijom „Metohija za mlade“ i pevačkom grupom „Kosovski Božuri“. Ovako je izgledao njihov put…

Kolo, jeste davanje ali ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati, niti tražiti joj razloga, kako reče Meša Selimović.
Ljubav, je ta koja nas je povela put Metohije, prvo u manastir Svetih Arhanđela, smešte-nog u prelepom kanjonu reke Bistrice kod Prizrena grada, zadužbine cara Dušana. Tu upoznajemo igumana Mihajla, sazdanog od ljubavi i za ljubav. U okviru manastirskog kompleksa nalazi se i Dušanov grad, koji svedoči o moći srpskog carstva na ovim pro-storima. Odlazimo iz manastira, ili bolje reći iz manastirskog kompleksa u kome ostaju ruševine manastira Sv. Arhanđela, koji je u neredima 1999.g. i 2004.g. opljačkan i zapaljen do temelja, sa grčem u grudima, koji će nas pratiti tokom celog puta , a na momente i uvećavati se. Postajemo svesne nemoći koja se nadvila nad naš narod. Obnova manastira je zaustavljena od strane kosovskih vlasti zbog nedostatka građevinskih dozvola, pa se i bogosluženja vrše u konaku manastira.

Ubrzo stižemo u Prizren, prestonicu Dušanovog carstva, srpskog grad u kome danas živi desetak Srba, uglavnom starih ljudi. Tu je i obnovljena saborna crkva Sv. Đorđe. Starešina crkve otac Slobodan priča nam o životu u gradu malobrojnih Srba.

Crkva Bogorodica Ljeviška je posebna priča. Na ulazu u crkvu stoji kao večito svedo-čanstvo, koje se ne briše, izkrivljen krst sa crkve, koji je onaj bezumnik kršio 17 marta 2004god., ali se krst nije dao, kao ni Srbi, koji ostaše ovde. Ova, i sve druge Svetinje, koje odolevaju i vremenu i ljudima i neljudima, pričaju svoju bolnu priču, koja se prepričati ne može, kako kaže starešina crkve Bogorodice Ljeviške, otac Đorđe.

Blizu kamenog mosta, usred Prizrena, uzdiže se naša bogoslovija. Prizrenska Bogoslo-vija se vratila svojim korenima. Sve češće tamo po nadahnuće i potvrdu vere dolaze poklonici, umetnički poslanici da se napoje te vekovne duhovne iskre iz nekadašnje Dušanove prestonice, grada poznatog po toleranciji i multietničkom prožimanju kulture. Sve vrvi od učenika Bogoslovije, sada je već druga generacija diplpmaca. Tu smo se malo okrepile, napravile fotografiju sa učenicima Bogoslovije i našim vladikom G. Teodosijem, koga smo tamo zatekle.

Odlazimo do srednjovekovnog utvrđenja iznad Prizrena, poznatijeg kao Dušanov grad Kaljaja. Danas je tu natpis „Arheološko nalazište Kosova“, na albanskom i engleskom, ali mi znamo gde smo, i dokle god imamo takve Svetinje, znaćemo ko smo i odakle smo i ne možemo se izgubiti, nadamo se.

Dalje nas put vodi put manastira Zočište u istoimenom mestu, koje je dobilo ime po izvoru lekovite vode za oči. Manastir je posvećen Sv. vračima Kozma i Damjan. Kako u Zočištu nema više Srba, manastir posećuju meštani okolnih mesta srpske naciona-lnosti, ali ne retko i albanske verujući u isceliteljsku moć svetinje. Manastir je posle stradanja u toku 1999god. i 2004.god. obnovljen, ali su freske iz 13. veka uništene.

Gde god uđemo susreću nas monahi ili monahinje, i uvek iste reči, najveći poklon ste nam Vi, kad nas niste zaboravili.

Posle toga put nastavljamo do Velike Hoče, srpsko mesto, radost živa. Ulazimo u selo (dva autobusa) a pored nas trče deca iz sela. Pregolema radost, ima ih oko dvadesetak, sve maleni kao pilići oko nas, služe se ponudama koje smo im doneli. Žagor, smeh dece i ispružene ručice deluju nestvarno posle onoga što smo videli u Prizrenu. U Velikoj Hoči ima trinaest manjih crkava, posvećenih svim Apostolima, kao i Gospodnjem Preo-braženju, u kojima se održavaju bogosluženja o danima tih Svetaca. Crkva Sv.Stefana, je mesna crkva, gde nas je pozdravio starešina crkve, i zahvalio se na poseti, jer i za njega je najveći dar, to što ih nismo zaboravili. Na brdu iznad sela spomenik poginulima iz bezumnog rata 1999. god. Po 10 – 15 ploča sa istim prezimenom. Tu stoji jedna baka, ljubi pločesa imenima njenih najmilijih i kroz plač kaže: „ Ime im se zatrlo, i nepovratilo se“. Tu se vijori i zastava sa natpisom „Vostani Serbijo, davno si zaspala ….. Gde kod se okreneš tuga, bol, jad, patnja. Vazduh je pun emotivnog naboja, knedla stala u grlu pa ne smeš da progovoriš. Ako otvoriš usta propinje se, ne jecaj, već urlik u koji ne može da stane baš ništa od onoga što osećaš. Te večeri domaćini su nam bili meštani Velike Hoče, svi su nam rod, tako su nas primili.

Narednog dana polazimo put Visokih Dečana. Prolazimo pored Orahovca, gde je ostalo stotinak Srba. Tu upoznajemo učitelja Gavrila Kujundžića, koji komponuje i piše prelepe pesme za grupu „ Kosovski Božuri“. Ta pesma njihova je poseban doživljaj, u svakoj crkvi, u svakom manastiru su pevale na bogosluženju. Put nas dalje vodi pored naselja u kojima su nekad zajedno sa Albancima živeli Srbi, koji su danas proterani sa svojih vekovnih ognjišta (Đakovica, Peć, Klina, Srbica a danas Skenderaj i tako redom). Velika tuga sve nas pritišće. Žurimo prema Visokim Dečanima, da stignemo na Liturgiju. Prilazimo manastiru, a na ulazu albanska policija i KFOR – Italijani i Slovenci. U nama grč, prolazimo pored policijske kućice i neminovno se nameće pitanje „Ko to čuva našu svetinju?“ Rat potpuno promeni optiku posmatranja i natera nas, da se sa svima naknadno suočavamo i pojmimo dubinu gubitka koji donosi.

Visoki Dečani, manastir iz 13.veka. U to vreme odakle god pogledaš, vide se Dečani Svetog kralja Stefana Dečanskog, otud mu i ime Visoki Dečani. Tu, posle liturgije, u konaku uz kafu, rakiju i kolačiće zapevaše „Kosovski Božuri“, a suze na licima svakog od nas. Tu su još jednom zajedno učitelj Gavrilo Kujundžić i njegove učenice. On kao nekad, svira harmoniku, a one, koje su odrasle sa njim, pevaju pesme, koje je on napisao, o njihovom Orahovcu, Dečanima, Pećkoj Patrijaršiji i tako redom.

Odosmo i do Pećke Patrijaršije, svetinje nad svetinjama. Tog dana, nedelja 14. maj, Sveti arhijerejski Sabor, po tradiciji započinje svoje redovno zasedanje u Patrija-ršiji. Tu zatražismo blagoslov od uvek našeg Njegove svetosti Patrijarha srpskog, Gospodina Irineja. Tu se rukovasmo sa igumanijom , majkom Haritinom, a nadahnuće i blagodatna radost nas preplavljuje, zaboravile smo straže ispred patrijaršije. U kompleksu Pećke Patrijaršije nalazi se nekoliko crkava: Sv. Dimitrija, Sv. Apostola, Sv. Bogorodice a sa južne strane Sv. Nikole, i naravno dud, koji svedoči o minulim vremenima, sada već više od 800 godina.
Pevaju Božurke, a mi odlazimo sa željom da se vratimo. Odlazimo do manastira Budi-savci u istoimenom mestu, gde živi samo jedna monahinja i jedna iskušenisa. Crkva potiče iz 14. veka. Manastir je posvećen Preobraženju Gospodnjem. U manastirskoj riznici se čuva i ikona Preobraženja Gospodnjeg, koja potiče iz 14. veka. Po oceni Srpske pravpslavne crkve ovaj manastir uz manastir Deviča, predstavlja najugroženiji srpski manastir u južnoj srpskoj pokrajini, od sredine 2010. godine, kada je KFOR zaštitu kompleksa predao tzv. Kosovskoj policijskoj službi.

Ostao je još jedan manastir, manastir Gorioč, koga je podigo Sveti kralj Stefan Dečanski. i posvetio Sv. Nikoli u znak zahvalnosti za iscenjelje svojih izgorelih očiju.

Posle manastira Gorioč odlazimo iz Metohije za Srbiju, ai ovo je Srbija. U autobusu zavlada muk i takva tišina da se opisati ne može. O te tišine u ušima pritisak da se izdržati ne može. Čuje se tuga, po koji uzdah i u očimasuze. S kim smo se to oprostile, mi sestre po Kolu? Jak je utisak, želele bismo da se što pre vratimo tamo,opet!

Ovo što ću na kraju napisati, je manje važno od osećanja, koja su se u nama rađale dok smo posećivale naše svetinje. Svi ti darovi, svakom od manastira gde smo odlazile, kao i novčana pomoć Budisavcima, ne može da se uporedi sa blagošću ljudi, koje smo sretali u našim svetinjama, sa ljubavlju koja se širi kao oreol oko svakog od njih. Ono što smo doživele na ovom našem hodočašću zove nas da se vratimo opet, da se vratimo tamo gde su nam širom otvorena vrata, širom raširene ruke gostoprimstva. Sve te svetinje su mesta iskonske hrišćanske ljubavi, mesta naše obnove, vaskrsnuća, pa tako i zaslužuju svu našu pomoć i darove, za obnovu, za mir, spasenje, za naš povratak.

 

 


Da li znate da Niške Vesti imaju novu Android i iOS aplikaciju?
Preuzmite Android aplikacuju ovde...
Preuzmite iOS aplikacuju ovde...


PODELI

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *