Pod krilaticom “Arbeit macht frei” koju su Nemci lansirali verujući da sa sebe na neki način skidaju odgovornost a logorašima čine uslugu, u mestu Dahau, dvadesetak kilometara severno od Minhena, otvoren je prvi koncentracioni logor u Drugom svetskom ratu. Dahau je 22. marta 1933. u svečanoj atmosferi, kako i dolikuje, otvorio Hajnrih Himler a Britanci i Amerikanci su ga oslobodili 29. aprila 1945. godine.
Nije lako u bilo čemu biti prvi u svetu pa su Nemci, borbom zadojeni, dali sve od sebe.. Posebno su se isticali izmišljajući mašine za ubijanje, a otvarajući ovaj logor sa najmodernijim krematorijumom i gasnom komorom, udarnički su krenuli u posao i opravdali epitet vredne i radne nacije.
Logor Dahau je otvoren samo dva meseca po dolasku Hitlera na vlast. Ideju za otvaranje logora smrti Hitler nije izmislio već nasledio, ali joj je dao još jeziviji pečat. (Od 1904. do 1908. Nemci su u Africi pobili 75.000 urođenika plemena Hereri i Namakvi na teritoriji današnje Namibije što je iznosilo preko 80% stanovništva. Takve zločine i takvu vrstu istrebljenja su zaboravili i ne smeta im da neke druge narode proglašavaju genocidnim.)
Dahau je od prvog dana radio punom parom. Radilo se u tri smene a logoraši su dovođeni neprekidno pa je kroz Dahau prošlo preko 200.000 ljudi raznih naroda iz tridesetak porobljenih zemalja Evrope. Nemačku disciplinu i pedanteriju pomalo kvari to da ne postoje tačni podaci o svim ubijenim ljudima jer se ubijalo brutalno, odmah, bez gubljenja vremena, a ljudski život se veoma često oduzimao rafalno, mnogo brže nego što je moglo biti zabeleženo. Brojka ubijenih je veća od 43.000, i to samo evidentiranih logoraša.
U nehumanim uslovima, harale su bolesti i umiralo se i od zaraze pa je 1944. godine tifus odneo oko 15.000 života. Kakav peh za Nemce, tifus im je oduzeo mogućnost za iživljavanje nad tolikim brojem ljudi. Znači, imali su opravdanje za to što nisu stigli da sve tačno evidentiraju, ali za sve drugo nisu.
U logoru je bilo 32 barake a u svakoj 4 prostorije sa po 200 logoraša i broj logoraša se stalno menjao. Trećina svih logoraša bili su Jevreji a samo nakon kristalne noći dovedeno ih je 11.000, bilo je Roma, Srba ali i drugih “neistomišljenika” kako su ih nazivali.
Neljudski odnos, zverstva i sve strahote logora, na svojoj koži osetio je i naš glumac Stevo Žigon, koji je u Dahauu proveo dve godine, za to vreme naučio nemački jezik i često kasnije u filmovima igrao surove i hladne Nemce. Odlično je to radio,ali imao je od koga da uči.
Brdo od kostiju kremiranih ljudi raslo je iz dana u dan pa je Nemcima stvoren dodatni problem, gde sa njima? U logoru se mučilo i ubijalo na razne načine a na ljudima su vršeni eksperimenti in vivo, naravno bez narkoze i analgetika. Pre samog oslobađanja uprava logora naredila je uništenje dokumenata i brisanje tragova zločina.
Tri dana pre oslobođenja oko 7.000 logoraša naterano je u prisilan marš ka Alpima. Mnogo ih je umrlo na tom putu. Ajhman, ali i mnogi drugi zločinci dolazili su u Dahau na obuku jer ovo jeste bio prvi logor, ali prvi u nizu. Ubrzo se u raznim zemljama porobljene Evrope otvorilo još mnogo sličnih “ustanova za ubijanje” pa je brojka dostigla neverovatnih 2000 (dve hiljade) logora.
Bilo je i zemalja koje su po brutalnosti u svojim logorima prevazilazile sve nemačke izume pa se Hrvatska postarala da bar u nečemu bude prva, Hrvatska je izmislila logore za decu. Jasenovac, Sisak, Jastrebarsko i td. bila su mesta gde je zvanično bilo ubijeno 74.762 dece mlađih od 14 godina pa se slobodno može reći da je Dahau bio zabavište u odnosu na hrvatske logore. Treba svakako pomenuti da se i sama nacistička Nemačka gnušala takvih zlodela kakva su zabeležena u Hrvatskoj..
Nemci su koncentracioni logor otvorili i u našem gradu, Nišu, na Crvenom krstu, pa je po njemu i dobio naziv. Nemci su prvi izmislili logore, ali su Srbi prvi izmislili bekstvo iz logora pa je ostalo zabeleženo da se prvo masovno bekstvo iz nekog od logora porobljene Evrope dogodilo baš u Nišu, 12. Februara 1942. godine. U tome je uspelo 105 logoraša a 42 su ostavila svoje živote na logorskim žicama. Nekadašnji logor pretvoren je u jedini otvoreni muzej takve vrste u Srbiji pod nazivom “Muzej 12. Februar”.
Da život piše romane potvrdilo se i na ovom primeru. Postoje razna mesta na kojima se ljudi rađaju a naš proslavljeni reditelj Želimir Žilnik, na svet je došao u to zlo vreme baš u niškom Logoru, pa se sa pravom može reći da se u ovom logoru nije samo ubijalo, ovde se život i rađao. Naš reditelj Žilnik je po izlasku iz logora počeo svoj prvi život. Za razliku od njega, naš glumac Žigon je po izlasku iz logora Dahau počeo svoj drugi život a njihove životne priče, kao da su sa filma skinute ili je to sudbina, ko zna?
Bilo je užasa u vreme rata ali da se neki ljudi ne menjaju a da užasa ima i u miru, potvrdilo se i posle rata. Natpis “Rad oslobođa” (Arbeit macht frei) od kovanog gvožđa koji se nalazio iznad ulaza u nekadašnji nacistički koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj, koji je ukraden 2014. godine pronađen je, gle čuda, u Norveškoj i vraćen je u Dahau.
U Prizrenu je 13. juna 1999. godine , nemačka vojska u sastavu KFOR, prvi put posle Drugog svetskog rata ubila dvojicu Srba na teritoriji Srbije i time stekla legitimnost da posle pauze od 54 godine, nekažnjeno ubija i dalje. Učinio je to David Ferk, potporučnik Bundesvera i ubistvom Srba, ispunio uslov da već sutra postane general.
Nemačka i dalje svetu prodaje maglu u vidu izjava da je raskrstila sa nacizmom za sva vremena ali je i pored toga za više od 70 godina posle oslobođenja, logor Dahau, kao kancelar posetila jedino Merkelova. (Kažu da joj je bio na putu ka šatorima sa izbeglicama) Ona je posle svih protokolarnih reči upućenih svetu, posetu logoru Dahau završila rečima: “Mi znamo šta se ovde desilo i nikad nećemo zaboraviti…”
Iskreno, toga se i plašim. Šta to nećete zaboraviti gospođo Merkel, da ubijate? Pa ni mi vam to nikad nećemo zaboraviti, bez obzira što ste promenili način i koristite druge, modernije metode. Robstvo u logorima je možda i časnije od dužničkog robstva gde ljudi nemajući drugu mogućnost, sami sebi vežu omču oko vrata ali ipak je vi zatežete, brutalno nam oduzimajući jedini oslonac ispod nogu.
Mnogi ne umeju ali mnogi i ne smeju da otvoreno kažu ono čega se ne plaši žena iz Hrvatske, Vedrana Rudan, koja je u otvorenom pismu baš lepo objasnila: “Gospođo Merkel, jednom nacist uvijek nacist. Nijemci su pred sedamdeset godina ubili moju tetu Mariju u Dachau, danas Nijemci moju djecu ubijaju kreditima. Kad bolje razmislim, moja teta Marija Rudan imala je sreće. Kraće je patila.”
Piše: Mile Stefanović
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
