Od davnina se verovalo da Nova godina predstavlja magijsko vreme kada u prirodi – vidljivoj i nevidljivoj – vladaju posebna pravila i da zato želje koje bi se čestitanjem razmenile imaju poseban odjek u nadnaravnom svetu, kome se čovek obraćao. Da li je nešto od te magijske snage ostalo u čestitkama i do naših dana?
Oni malo stariji koji pamte „papirno doba” verovatno se ovih dana s čežnjom sećaju kako su nekoliko dana pre Nove godine zavirivali u poštansko sanduče, očekujući, umesto računa, šarenu novogodišnju čestitku. Danima pre toga i sami smo pravili spiskove onih kojima ćemo čestitke poslati, kako nekoga ne bismo slučajno zaboravili, a zatim bismo se zaputili u kupovinu, pažljivo birajući među desetinama čestitki najlepše i najsvečanije. Na žalost, uvek bi se dogodilo da bar neka i zakasni i stigne posle novogodišnjeg slavlja, jer su pošte bilo prosto zasute ogromnim količinama čestitki – kao rekordna ostala je zabeležena 1970. godina, kada je u Srbiji isporučeno četiri miliona čestitki.
Ove godine biće ih, prema procenama, svega desetak hiljada. To ne znači da je vreme novogodišnjih čestitki prošlo. Naprotiv, razmenjuju se više nego ikada, ali sada prostim klikom na ekran telefona ili kompjutera, kojim se praznične želje isporučuju u vidu SMS poruka i mejlova. I to je deo globalnog rituala u kome svi podjednako učestvujemo.
Kako god, savremeni psiholozi, piše Enriko Salusti u „Psihologiji praznika“, protumačili su da običaj čestitanja Nove godine, sa lepim željama i nadom u uspeh, obnavlja pozitivnu društvenu komunikaciju, ukida ljutnje, konflikte i druge neprijatne obrasce u ljudskim odnosima. Ali, i svake godine ponovo, obnavlja veru u moć naših želja i u to da postoje sile koje će pomoći da se one i ostvare.
Verovanje u moć želja
Magija želja, koje se početkom novog vremenskog ciklusa razmenjuju, ostaje očigledno jedan od osnovnih i neizbežnih prazničnih rituala. Od davnina se, naime, u magijskim tradicijama verovalo da Nova godina predstavlja magijsko vreme kada u prirodi – vidljivoj i nevidljivoj – vladaju posebna pravila koja predstavljaju okvir obnavljanja i regeneracije. Zato se smatralo da i želje na koje bi se tada pomislilo i koje bi se razmenile imaju poseban odjek u nadnaravnom svetu, kome se čovek o ovakvim praznicima i obraćao. Za sebe i za druge.
Poznato je da su još stari Kinezi, pre više od dva milenijuma, tokom Prolećnog festivala, odnosno proslave kineske Nove godine, ispisivali čestitke i želje za dobro zdravlje i opšti prosperitet na crvenim glinenim tablicama i slali ih rođacima i prijateljima. U starom Egiptu želje su prenošene u svicima od papirusa, dok su kod Rimljana pločice sa čestitkama bile ukrašene biljnim i drugim ornamentima.
Kako god, čestitanje od tada odoleva vremenu i očigledno mu se vešto prilagođava, a naša želja da dozovemo i dragim osobama prosledimo nešto od magijske snage prazničnih poruka nikad neće nestati…
Potpisnika ovih redova tako je, dok je prikupljao materijal za ovaj tekst, prijatno iznenadilo otkriće jednog zanimljivog priručnika objavljenog 1911. godine u izdanju Srpske knjižare Učiteljskog deoničarskog društva Natošević, pod naslovom „Kako se pišu pisma: Uputstvo za trgovce, zanatlije i za svakoga“. Knjiga ima 138 stranica i mnoge su ispunjene uputstvima upravo za pisanje novogodišnjih čestitki i primerima poput ovog:
„Nova godina mi daje lepu priliku, a ujedno me opominje na prijatnu dužnost, da Vam ispovedim pravi položaj moga srca. Ja se osećam potpuno srećan, što me Božija promisao predala u vaše ruke u kojima nađoh sve, što me može učiniti sretnim i naprednim“…
Iza ovakvog uvoda sledilo bi, naravno, i nabrajanje konkretnih želja…
Drevni magijski ritual
Popriličan broj čestitki upravo iz tih, davnih dana s početka prošlog veka, ali i kasnijih vremena, u svojoj kolekciji čuva kolekcionar Slobodan Marković:
– Iako stare i patinirane, ove čestitke prosto zrače srdačnošću, nekakvom vanvremenskom dobronamernošću, koja i jeste u biti čestitanja kao lepe tradicije, ali i u osnovi drevnog magijskog rituala čije se prvobitno značenje izgubilo u magli vremena. Čestitanje se, međutim, uvek obnavlja iz tog starog, moćnog obrasca koji je računao na čovekovu možda i naivnu veru da lepim mislima i željama može da odobrovolji prirodu i njene pozitivne energije usmeri ka onome kome ih upućuje.
Iako štampane čestitke gube bitku sa s vremenom, u Srbiji je u protekloj deceniji organizovano nekoliko zanimljivih izložbi njima posvećenih. U novosadskom Muzeju Vojvodine, na primer, izložba „Sreća putuje”, na kojoj su predstavljene čestitke koje su u vojvođanske domove stizale od kraja 19. veka do danas. Ili u Kruševcu, u Umetničkoj galeriji, gde je ukazano kako je cilj čestitki oduvek bio da svojim nedvosmislenim likovnim jezikom jasno prikažu simboliku sreće.
– Veoma često se sreće detelina sa četiri lista u kombinaciji s drugim motivima, kao i ružičasto prase, koje je uvek simbol plodnosti i blagostanja. Patuljci su simbol tajnih snaga, crvena pečurka s belim tufnama – muhara simbol je sreće, baš kao i anđeli – objasnila je simboliku čestitki autorka izložbe “Sreća putuje” Milkica Popović.
I zaista, čestitke su dugo potencirale pojednostavljenu, ali vrlo jasnu ikonografiju, sa idiličnim zimskim pejzažima upotpunjenim pticama i jelenima, snegom pokrivene gradove sa istaknutim zvonikom sa satom, ukrašenu granu jelke, kombinaciju raznih simbola sreće – detelina sa četiri lista, prase, potkovica…
I, ništa tu nije slučajno, ni pogrešno. Bor, odnosno jelka, simbolizuje besmrtnost, što se objašnjava trajnošću njegovog lišća i nepokvarljivošću smole. On čak i u dubokoj starosti deluje mlado i sveže. Svinja, odnosno simpatično ružičasto prase – izuzetno popularno na crtežima u periodu do kraja šezdesetih – predstavlja blagostanje. Jelen, odnosno lane, važna je simbolička životinja – nalik drvetu zbog rogova, koji se obnavljaju, simbol je novog rođenja i protoka vremena. Potkovica ne samo da štiti konjsko kopito, već i životinji daje veću snagu i izdržljivost – samim tim smatra se da ima isto zaštitničko značenje i za kuću i imanje. Mada se zna da je detelina sa četiri lista u stvari biljka s degenerisanim genom koji određuje broj listaka u okviru lista, mnogi veruju da predstavlja „ulaznicu” za zemaljski raj u kome vladaju sreća i blagostanje jer je, po predanju, ovu detelinu Eva donela iz nebeskog raja…
Najlepši uvod u Novu godinu
Zanimljivo je da prve čestitke nisu prikazivale zimu i novogodišnje i božićne simbole, već cveće, vile i slične stvari koje bi trebalo primaoca poruke da asociraju na proleće koje ubrzo dolazi.
A prva štampana čestitka nastala je tek 1843. u Londonu, po narudžbini Henrija Kola, prvog direktora „Muzeja Viktorije i Alberta”. Poznatom piscu i novinaru dojadio je do tada ustaljeni običaj iscrpljujućih i skupih poseta rodbini i prijateljima i neposredno izražavanje želja povodom praznika, pa je člana Kraljevske akademije Džona Kalkota Horslija zamolio da mu ručno naslika čestitku na kojoj je prikazana porodica okupljena oko praznične trpeze. Klasična prodaja novogodišnjih čestitki započela je par godina kasnije, a tiraž prve čestitke bio je oko hiljadu komada. Danas je sačuvano samo njih 12 i svaka od tih čestitki je prava kolekcionarska dragocenost, vredna i više od 100.000 engleskih funti!
S vremenom su čestitke menjale izgled, a na njima se sve češće prikazuju upravo jelka, sneg, Deda Mraz, sanke, irvasi i slično. Pohod čestitki bio je nezadrživ – u jednoj hronici s početka pretprošlog veka stoji i podatak da je već 1910. u svetu razmenjeno 123 miliona primeraka čestitki. Koliko li je samo tu stalo lepih želja?! Ekspanzija čestitki na našim prostorima započela je u pretposlednjoj deceniji 19. veka.
Od 1949. svet obilaze i dobrotvorne čestite UNICEF-a, a autor prve iz tog serijala bila je sedmogodišnja Čehinja Jitka Samkova. Kao autori čestitki kasnije se pojavljuju i eminenti umetnici poput Henrija Matisa, Marka Šagala, Pabla Pikasa, Salvadora Dalija, Vasila Kandinskog…
Učešće u kolektivnom
U pretprošlom veku postojao je običaj da onaj ko prvi ustane na dan Nove godine na dovratku ulaznih kućnih vrata ispiše rukom čestitku. Poruka je ostajala sve do sledećeg praznika. Na Novu godinu domovi su ukrašavani zelenilom, a neki su na kućni prag ili iznad ulaznih vrata prikivali konjsku potkovicu kao predznak sreće.
U sećanju su i čestitari – deca koja su na Mali Božić obilazila kuće po selima i uz prigodne pesmice čestitala Novu godinu domaćinima. U mnogim mestima čestitari su dolazili zvoneći u klepetuše, čija je apotropejska snaga trebalo da otera zle demone, a time i da utiče na rodnost žita. Čestitari su dobijali sitne poklone u vidu oraha, jabuka ili slatkiša, što je kasnije zamenjeno najčešće sitnim novcem.
Povorke čestitara susrećemo u različitim kulturama. One su na sebe uvek preuzimale magijsku moć, posredništvo između čoveka i božanske sile koja ima nadzor nad njegovim životom i budućnošću. Čestitke su, tako, predstavljale snažan naboj magijske vere, poseban jezički obrazac koji je trebalo da prizove blagodet i uspešan nastupajući ciklus.
A da li je nešto od te magijske snage ostalo u čestitkama i do naših dana? Važno je, kažu savremeni psiholozi, da su u njima lepe i iskrene želje, čija snaga takođe nije zanemarljiva. Običaj se, dakle, tumači kao socijalizujući, sa ciljem da se smanje egoizam i narcizam, kao i da se pruži osećaj učešća u nečemu kolektivnom, što na trenutak nadilazi prostor i vreme.
Doduše, i tu je bilo neobičnih iskoraka. Recimo u Kini, gde je čestitanje posebno steklo popularnost u devetom veku. Što je osoba kojoj je slata čestitka povodom Nove godine bila značajnija, to je i čestitka bila – duža. Tako je zabeleženo da je jedan uvaženi Kinez dobio čestitku dugu šest metara, koju su mu uručili u šest kutija!
U svakom slučaju, bitno je i da više nikome ne pada na pamet da pokuša da ostvari ono što se desilo Francuzima 1791. godine – da nova, revolucionarna vlast, zabrani slanje novogodišnjih čestitki, ukine praznične posete rodbini i prijateljima i razmenu darova, kao „buržoaske navike starog režima” i „magijsko-religijski i arhajski predložak”. Navike su, ipak, već bile mnogo starije i univerzalnije, pa iako se njihovo prvobitno značenje s vremenom izgubilo, u svemu je ostalo puno topline i životnog podsticaja.
Danas se tek na ponekoj tezgi može naći relativno skroman izbor papirnih novogodišnji čestitki. Ljudi su se, uljuljkani u tehnološki komformizam, udaljili od ovog lepog običaja, mada su čestitke nastavile da žive kroz elektronsku poštu i SMS poruke.
Čarolija se, dakle, nastavlja…
Sreća se spušta kroz dimnjak
Sigurno se sećate da su na novogodišnjim čestitkama, dok smo ih još slali jedni drugima, čest motiv bili i odžačari. Zašto baš oni?
Nekada su dimničari mogli već u rano jutro da se vide na ulicama svih gradova. Pogled na njih svakom bi izmamio osmeh, jer čim bi oni očistili dimnjake mogla je da se založi vatra u domovima. Tako je ostalo uvreženo da su dimničari donosioci sreće i blagostanja. Povezani sa domom, ognjištem i porodičnom srećom.
Postoji i nekoliko legendi o tome zašto su vesnici sreće, jedna od njih govori da je u staroj Engleskoj kralj Džordž jahao konja i dok se povorka kretala, odjednom je dotrčao neki pas i počeo da laje i ujeda kraljevog konja. Konj se uznemirio i samo što nije zbacio kralja sa sebe. Odjednom se pojavio čovek u starom, prljavom odelu, uhvatio je konja u smirio ga. Kako se pojavio, tako je i nestao u gomili. Kralj se raspitivao za ime čoveka koji ga je spasao, ali niko nije znao kako se on zove, znali su samo da je odžačar. Kralj je izjavio da se od tog dana odžačari imaju smatrati osobama koje donose sreću.
A po tradiciji, i Deda Mraz (Božić Bata) se u domove spušta upravo kroz – dimnjak. Takva njegova navika verovatno potiče još iz vremena Laplanđana koji su u dom ulazili upravo kroz otvor na tavanu, odnosno tradicije šamana koji su u snegom zatrpane jure ulazili kroz dimnjak (koji im je ujedno značio i kao portal kroz koji duša napušta fizički svet).
I u srpskim narodnim obrednim pesmama opisuje se kako Bog dolazi izdaleka, preko brda i dolina, i u domove ulazi kroz odžak ili tavan. Obavezno u crvenoj kabanici, jer crveno simbolizuje vatru i rađanje novog sunca koje se očekivalo posle zimskog solsticijuma. Dimnjak je, tako, i simbol tajanstvenih silazaka i uzlazaka, nebesko okno. Dim iz dimnjaka svedoči o disanju i životu u kući – „kad je kuća srećna, dim se tiho igra nad njegovim krovom”. Dimnjak, tako, postaje posrednik između doma (ovozemaljskog) i svega onoga što predstavljaju nebesa, pa i nagoveštaji novog ciklusa dospevaju upravo kroz njega…
Slavoljub Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
