Na kafici sa Vladimirom Veličkovićem, jednim od najvećih srpskih slikara današnjice

Na kafici sa Vladimirom Veličkovićem, jednim od najvećih srpskih slikara današnjice

22:00
307
0
Niške Vesti
PODELI

Od ove, najsavremenije umetnosti neće mnogo ostati, jer nema šta da ostane. Tri četvrtine ne valja i istorija će to s pravom počistiti

Vladimir Veličković rođen je 1935.godine u Beogradu i jedan je od najvećih srpskih slikara današnjice. Diplomirao je arhitekturu, ali se vrlo brzo nakon diplomiranja okreće samo umetnosti. Radio je kao asistent u majstorskoj radionici Krste Hegedušića, a 1966. seli se u Pariz gde i danas živi i radi. Bio je profesor na Akademiji lepih umetnosti u Parizu, 1985.godine postao je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je i Makedonske akademije umetnosti. Odlikovan je najvišom francuskom Nagradom za doprinos kulturi, a nosilac je i ordena “Legije časti”. Od 2005. godine, član je i Francuske akademije lepih umetnosti.

NV: Gospodine Veličkoviću, prvo da vam čestitam 80. rođendan koji ste proslavili 11. avgusta i da vas pitam da li još uvek radite po ceo dan, svaki dan ?

Tu brojku niste baš morali da izgovorite, (smeh) ali sve je tačno. I koliko god budem mogao to će biti tako. Svaki dan, po ceo dan.

v.v.3NV:Pre dve godine ste se prvi put predstavili u Nišu izložbom pod nazivom “Gavrani”. Na čemu sada radite?

Gavrani nastavljaju da lete sa zadatkom da urade ono što su naumili, to jest da govore o agresivnosti i nasilju i svim tim našim mogućim situacijama, pre svega vrlo dramatičnim. Tematika je bogata i ima materijala. Informacije koje nam stižu svakodnevno daju mi pravo da i dalje nastavim sa tim sadržajima. Tako da, kako vidim po ovome što se danas dešava kod nas i u svetu, biće da će gavrani imati još mnogo posla da obave.

NV: Ovde, u galeriji “Art55”, na otvaranju ste izložbe vaših crteža, a oni više nisu vaši. Deo su kolekcije porodice Banićević. Zbirka sadrži radove koju su nastajali tokom skoro četiri decenije vašeg života i rada. Kako se osećate povodom toga?

Nisam znao da ta kolekcija postoji do pre godinu dana. Jako me obradovalo da se neko tako interesuje za mene i da sakuplja radove kroz koje se vidi moj rad i moj razvoj. To nije antologijska izložba, ali ona pokriva to što kažete – četiri decenije mog crtačkog rada. Jako me iznenadilo i u svakom slučaju čestitam vlasnicima kolekcije. Nije u pitanju bila direktna saradnja. Oni su crteže kupovali po aukcijama, galerijama, od privatnih lica i to je jedan vrlo heterogen izbor. Ali, zaista predstavlja jedan dobar presek mog rada kroz 40 godina.

v.v.5(1)

NV: Čini se da se kroz ove crteže, više nego kroz vaše slike, vidi da ste završili arhitekturu.

Ima elemenata arhitekture koji su prisutni i to je najvidljivije u organizaciji površine crteža, ali ne mislim da je arhitektura bila bilo kakav faktor ni u mom slikarstvu, niti u crtežima. Ti crteži su dobili i pre mojih studija arhitekture jednu određenu formu I pravac. Ta forma i taj pravac su se razvijali spontano, onako kako sam napredovao u svom poslu. Sa tendencijom da to bude nešto što ja zovem “evolucija u kontinuitetu”. Ovo je drugi put da gledam izložbu, prošle godine je bila u Beogradu. Nisam trenutno kritički raspoložen prema samom sebi, mada obično jesam, ali ima tu crteža koje bih “popravio”. Bez obzira, predstavlja mi pravo zadovoljstvo da ih vidim sve na okupu.

NV: Da li još uvek radite crteže, ili samo slikate?

Crtež je moj temelj. Baza od koje sve počinje. Čak i slika počinje sa crtežom. Naravno, slike se “događaju” i spontano, ali i sa predumišljajem. Tako da je crtež vrlo često nešto što prethodi slici, mada ne u potpunosti. Izvesna struktura, izvestan koncept postoji. Crtež svakodnevno upražnjavam i on je taj koji me vodi na ta neka moja skretanja kojih ima. I kad budem prestao da slikam, mislim da ću i dalje crtati, pa onda dokle ćemo…videćemo (smeh).

v.v.2

NV: Da li pratite savremene trendove u umetnosti, kako bi opisali modernu umetnost? Kakva je umetnost danas po vašem mišljenju?

Po prirodi sam vrlo radoznao čovek, živim u Parizu i okružen sam tom atmosferom i u gradu se mnogo toga dešava. Ima tu svega I svačega. Mislim da će istorija mnogo toga počistiti i to sa pravom. Kreativni dometi su vrlo različitog nivoa, kažem “kreativni”, jer su to ipak neke kreacije. Od toga, ovog najsavremenijeg, mislim da neće mnogo ostati, jer nema šta da ostane. Zastranivanje u tu ultra savremenu umetnost je nešto što nema nikakvog razloga da opstane. Postoji taj bezobrazluk koji “umetnici” pokušavaju da nametnu, uz pomoć raznoraznih faktora, a pre svega novca. Ne čini mi se da je to nešto što je za istoriju važno. Ima, naravno, interesantnih stvari, ali tri četvrtine ne valja. Ja neću da sudim, ali ako me već pitate, od toga ne bežim i to gledam i ne doživljavam apsolutno nikakvu emociju, nikakav kontakt. Sa jednom gomilom peska u Nacionalnoj galeriji i jednom rupom u podu te iste galerije nisam u stanju nikakav dijalog da uspostavim. Kažem, ima tu mnogo zastranivanja, mnogo hohštapleraja i bacanja prašine u oči. I sve to uz pomoć novca.

v.v.4NV: Ko je vaš omiljeni slikar? U čije slike vi gledate, recimo, kod kuće?

Nemam ja mnogo slika. Čak na zidovima nema mnogo ni mojih slika (smeh). Imam naklonosti prema određenom broju umetnika, zaustavljam se na šokovima koje sam doživljavao kao početnik. Recimo, Robert Rošemberg (eng. Robert Rauschenberg) koji me uvek fascinirao i dalje me fascinira. Ali, onaj koji je na vrhu svih mogućih svetskih “top scena” Endi Vorhol (eng. Andy Warhol ) mi izuzetno ide na nerve. Smatram da njegovo postojanje I održavanje ide paralelno sa problemom novca u umetnosti, sa pojavom tog hohštapleraja u modernoj umetnosti. Novac je, naravno, potreban da bi se živelo i radilo, umetnici moraju imati atelje, ali da novac do te mere kroji istoriju umetnosti – to je apsolutno neodrživo.

NV: Još uvek mi niste rekli ko su vam omiljeni slikari_U stvari, rekli ste samo jednog…

U ateljeu imam Hrista koji tu stoji 50 godina, Pjera dela Frančeska (ital. Piero della Francesca), imam Direrove (nem. Albrecht Dürer) grafike. One koje sam ja izabrao da budu moji “profesori” to su Leonardo (ital. Leonardo da Vinci ) i renesansa, Direr i, malo bliže našem dobu Pikaso (špa. Pablo Ruiz Picasso) je jedna izuzetna pojava u istoriji. Tu se manje – više krug zatvara. Ima, naravno, majstora na svim stranama sveta i od svakog može nešto da se nauči, ali ih ne treba mnogo gledati.

NV: Za kraj…da li imate poruku za mlade umetnike koji žive i rade u ovoj i ovakvoj Srbiji koja nema baš mnogo sluha za umetnost?

Nažalost, nažalost…čini mi se da vlast uopšte nema razumevanja. Treba da se uzdaju u sopstvene snage, da se bore i da ne posustaju. Treba da imaju tu famoznu I neophodnu ambiciju i taj motor u sebi. Da nešto urade od sebe, da sačuvaju sopstveni “rukopis”, ako ga već imaju. I da ne podležu svim mogućim medijskim I ostalim napadima na njihovu ličnost u povoju.

POSTAVI KOMENTAR

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

Komentari čitalaca treba da budu u vezi sa temom vesti.
Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti, ili bilo kakav nezakonit sadrzaj, neće biti objavljeni.

Komentari koji sadrže promovisanje i linkove drugih sajtova, neće biti objavljeni.

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Niških Vesti.

Komentari u kojima redakciji skrećete pažnju na eventualne propuste u tekstovima, neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima Niških Vesti i na tome vam se zahvaljujemo.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Niških Vesti se možete obratiti ovde: web {at} niskevesti {dot} rs

Unesete rezultat (zaštita od spama) *