Turski zakon za Niš spada u mali krug najstarijih, sigurno datiranih, gradskih zakona u Osmanskoj Imperiji. Sačuvan je u tri sasvim pouzdane i zvanične varijante. Prva, najkonciznija, nastala u vreme vladara Bajazita II, zapisana je popisnog deftera iz 1498. godine.
Njen tekst u prevodu glasi:
I. “Od konjskog tovara životnih namirnica ili odeće, čega god bude, koji dolazi u grad ili iz njega izlazi (uzimaju se) dve aspre, od kolskog tovara po osam aspri.“
II. Ako se proda rob ili konj, (uzimaju se) po četiri aspre. Od govečeta po dve aspre, od dve ovce jedna aspra.
III. Od četiri zaklane ovce (uzima se) jedna aspra. Ako se zakolje goveče, jedna aspra
IV. Od goveđe kože, ako se proda, (uzima se) pola aspre. Od jednog ćebeta pola aspre. Od jednih kola dasaka jedna aspra. Od kola sena pola aspre. Od jednih kola drva uzima se jedna cepanica
V. Na (niškom) panađuru davnašnje je pravilo da se spomenuti resumi uzimaju duplo.
VI. Svaki rajetin od svake baštine u vreme vršidbe daje pola lukna pšenice i pola lukna ječma, i po dve aspre resuma za povrtnjak. U vreme kosidbe daje po jedna kola svežeg sena, a o Božiću po jedna kola drva. Ako (gospodari raje) ne uzmu seno ili drvo kad je za to rok, uzimaju dažbinu upisanu u defter, koja je za seno sedam aspri, a za drvo po tri aspre. Ništa više ne uzimaju
VII. Na dve ovce, uzima se jedna aspra
VIII. Povodom avariza (poreza): Imami, odgajivači glasničkih konja, uzgajivači pirinča upisani u defter, čuvari dervena i oni koji su neoženjeni ne daju avariz. Osim pomenutih, svi muslimani i nevernici koji su oženjeni, prema padisahovoj naredbi, daju avariz“
Druga varijanta niškog zakona nastala je početkom vlade sultana Selima I i zabeležena je u popisnom defteru iz 1516. godine.
Tekst se, kao i prethodni iz 1498. godine, sastoji se od tri grupe propisa. Prvu grupu čine propisi o bazdarini, novčanoj dažbini na promet robe u gradu Nišu, na niškom pazaru i na panađuru. U drugu grupu spadaju propisi o rajinskim obavezama u vezi sa osnovnim zanimanjima, poljoprivredom i stočarstvom. Treća grupa se sastoji samo od propisa o avarizu (grupi vanrednih dadžbina u korist države), tu se određuje koje kategorije stanovništva podležu ovim dadžbinama, a koje su od njih, i zašto, oslobođene.
Prva grupa propisa o gradskoj, pazarišnoj i panađurskoj baždarini (čl. I-IV niškog zakona iz 1498. godine) data je u razrađenijem i opširnijem vidu u istom zakonu iz 1516. godine. Druga grupa propisa, o rajinskim obavezama u vezi sa bavljenjem stočarstvom i zemljoradnjom, ostala je u neizmenjenoj formi u zakonu iz 1516. godine, a, takođe, i treća grupa propisa o avarizu. Što se tiče propisa o gradskoj i pazarišnoj dažbini, odnosno baždarini, treba imati u vidu da je nju ubirao muhtiseb preko baždara. Gradska baždarina se uzimala na gradskim vratima ili na ulascima u grad. Ona je imala karakter uvozno – izvozne dažbine na robu koja je proizvedena van gradskog područja, a u grad se uvozi ili iz njega izvozi. Tržišna ili pazarišna baždarina uzimala se na trgovima, pod vedrim nebom i to samo ako bi se roba prodala. Panađurska baždarina uzimala se na niškom panađuru ili vašaru. To je bio značajan element privrednog života Niša i njegove bliže okoline.
U oba teksta niškog zakona naglašavalo se da se na panađuru, prema davnašnjem zakonu, uzimaju dvostruke takse u odnosu na redovne. Odredba je naglaseno „davnašnja “, što znači preuzeta iz srednjevekovnih uredbi koje su se odnosile na grad Niš. Ne zna se tačno da li je niski panađur održavan jednom ili dva puta godišnje. Veća je verovatnoća da je sajam držan jednom u godini, možda na dan Svetog Panteleja 27. jula, ili, kao danas, na Krstovdan, 27. septembra. Nema podataka ni o tome koliko je dana trajao, ali je svakako bio u vezi sa praznikom centralne crkve ili glavnog manastira u neposrednoj okolini Niša.
Niš je u vreme turske vladavine bio vazan saobraćajni centar na Carigradskom drumu koji je povezivao Carigrad sa Beogradom. Niška menzil – hana, kurirska i poštanska postaja pominju se indirektno, u prvom, do danas sačuvanom, popisu Niša i okoline iz 1498. godine. Treba, međutim, pretpostaviti da je ova postaja bila organizovana mnogo ranije, verovatno odmah posle uspostave turske vlasti, a svakako za vreme vladavine Mehmeta Osvajača, kada je saobraćaj u turskoj detaljno sređen.
Medju hrišćanskim stanovništvom Niša 1498. godine, 40 porodica je bilo obavezno da uzgaja dva konja za potrebe poštarske i kurirske postaje u Nišu. Za uzvrat, te niške porodice su bile oslobođene avariza – izvanrednih državnih nameta i običajnih tereta, što znači čitave grupe dažbina u naturi, novcu i kuluku, kao i otkupa namirnica po prinudnim cenama. Tim obavezama podlegalo je rajinsko stanovništvo Osmanskog Carstva. Isto stanje vidi se i u narednim popisima, sve do popisa 1550. Godine, kada se kada se obaveza gajenja konja za Nišku menzil – hanu više ne pominje. Niš je istovremeno bivao, po potrebi, vojni menzil, vojna postaja i konačište ili sabiralište turske vojske.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
