IZ NIŠA U AMERIKU Prošla je sve intervjue za posao u Guglu, a onda pronalazi sreću na drugom mestu

Tamara Kitić Yarovoy je trenirala odbojku i bila uspešna u tom sportu. Iz sportske gimnazije je otišla na koledž u Ameriku. Nije jedina koja je iz Srbije krenula putem ”obećane” zemlje. Tamo je završila Marketing i Internacionalni biznis. Jedna je od retkih kojoj se pružila šansa da radi u Guglu, međutim tu šansu nije želela da iskoristi, već odlazi u San Dijego gde pronalazi sebe, svoj posao i život iz snova.

Završila je Učitelj Tasinu osnovnu školu, pa zatim sportsko odeljenje u Gimnaziji 9. maj. Zbog sportske karijere ova niška odbojkašica odlazi u Beograd, tamo nastavlja školovanje u Sportskoj Gimnaziji i počinje da igra u OK Poštar 064. Međutim, nakon dve godine u Beogradu, dolazi do promene stručnog štaba u Poštaru 064, pa odlučuje da se vrati u Niš, ali sa jednim ciljem.

”Tada sam odlučila da se vratim kući kako bih imala više vremena da naučim engleski jezik i otišla na Univerzitet u SAD”.

Želja joj je bila da bude sportski doktor, ali svakako da ode na neki od američkih Univerziteta.

”Nekoliko saigračica iz kluba su otišle u Hjuston, one su me preporučile njihovom treneru, a onda sam im ja poslala snimak jedne od mojih utakmica iz Niša”.

Oni su se oduševili Tamarinom igrom, ali Tamara u tom trenutku nije vladala engleskim jezikom na visokom nivou, zbog čega su joj preporučili da najpre ode na takozvani junior koledž, posle kojeg je mogla da stekne uslov da se prebaci na bilo koji Univerzitet u Americi.

”Po završetku Lee College u Hjustonu, trebalo je da me preuzme Houston Baptist University, međutim mnogo veći univerziteti su me regrutovali”, kaže Tamara.

Pošto je bila traženi ”produkt”, bilo je pitanje izbora na kom Univerzitetu će ova mlada Nišlijka otići.

“Dobila sam nekoliko izvanrednih akademskih i sportskih školarina sa nekoliko univerziteta u Americi. Na osnovu akademskog proseka na junior koledžu i impresivne odbojkaške statistike, imala sam mogućnost da izaberem naredni fakultet na kojem sam imala pravo na još dve godine akademske i odbojkaške školarine. Jako mi je bilo važno da Univeritet ima dobru akademsku reputaciju i da je u dobroj odbojkaškoj ligi, kako bi mogla da igram odbojku na najvišem nivou u Americi”

Univerzitet u Vajomingu je ponudio sve što je tražila. Pored izvanrednog biznis fakulteta, univerzitet u Vajomingu se takmičio u Mountain West Konferenciji, jednoj od najjačih sportskih koferencija u Americi. Ovaj univerzitet joj je ponudio najveću školarinu i najbolje uslove. Pored cele akademske i sportske školarine, obećali su joj plaćenu kartu jednom godišnje kući, ali i pomoć da se iz Hjustona preseli u Vajoming i prilagodi životu u znatno drugačijoj klimi.

Želela je da bude doktor, međutim ukoliko si na sportskoj školarini u Americi, trener i akademski savetnici na fakuletatu po nekada ne odobravaju teže diplome. Iz tog razloga je morala da izabere drugi smer, za koji je morala da dokaže da je u mogučnosti da postigne sve obaveze kao igračica i zadrži visoki prosek na kao student. Njena druga želja je bila marketing i internacionalni biznis, za koji se kasnije opredelila da nastavi na studijama. Ona je verovala u sebe, a oni su joj dali šansu da se pokaže.

“Treneri i akademski savetnici uglavnom savetuju sportiste da se opredele za neki od lakših smerova, kao što je na primer obrazovanje i prosveta, komunikacije, ili istorija, kako bi kao student održao visok prosek pre i posle odbojkaške sezone. Ukoliko sportista ima niži prosek od traženog, automatski gubi pravo da igra za univerzitet”, ističe Tamara i dodaje da je nešto najteže u životu što je uradila upravo zavšetak studija u Vajomingu.

”I po snegu, vetru, neverovatno niskoj temperaturi, sa zaleđenim trepavicama i na visokokoj nadmorskoj visini, na šta ljudi iz Srbije nisu baš navikli, ipak sam uspela da završim studije. I dan danas pamtim kasne Skype razgovore sa svojom sestrom, mamom i tatom. Njihova neizmerna podrška i ljubav, su mi uvek davala snagu da izvučem više iz sebe”.

Na studijama upoznaje i svog supruga Iliju, koji je rođen u Ukrajini, zatim je živeo u Portlandu i onda došo na Univerzitet u Vajomingu. Bili su jedan drugom mentalna snaga, završili fakultet, ali su onda morali da naprave sledeći korak, da nađu posao.

”Kad si na fakultetu maštaš o velikim poslovima, velikim firmama, ali ti snovi su uglavnom nerealni,” objašnjavaju.

Ilija je po principu da nema šta da izgubi aplicirao za posao u NASI i na njihovo iznenađenje dobio probni posao na šest meseci nakon koga su mu ponudili stalni posao. Sa druge strane Tamara je želela da završi master studije. Međutim, nakon razgovora sa nekoliko akademskih savetnika i profesora, shvatila je da joj je više potrebno radno iskustvo, nego li masters diploma. S obzirom da su Tamara i Ilija živeli zajedno u Vajomingu, nastavili su da žive zajedno u Hjustonu. Nakon što se preselila, Tamara je počela da traži svoj prvi posao u Hjustonu. Ta borba je trajala oko sedam meseci.

”Kada sam se preselila iz Vajominga u Hjuston, krenula sam da treniram odbojku u jednom od lokalnih odbojkaških klubova. Dodatno sam držala privatne odbojkaške časove i u međuvremenu postala član uprave kluba, jer je klubu u tom trenutnku bila potrebna pomoć sa marketingom za tada, 2013-tu odbojkašku sezonu. Ta tri posla su mi omogućila finansiksku stabilnost dok nisam pronašla svoj prvi posao u struci.”

U međuvremenu Tamara se trudila da dođe do regrutorke koja je zapošljavala ljude u marketing struci. Seća se da bi dnevno aplicirala za do 20 poslova. Izazov je bio naći bilo koji marketing posao u gradu gde i dan danas preovladavala naftna industrija.

Ništa nije nedostižno. Mislim da ljudi kako u Americi tako i u Srbiji uglavnom sede skrštenih ruku i očekuju da im bolje poslovne ponude pokucaju na vrata. Ja sam do posla došla tako što sam regrutorki poslala cveće na kućnu adresu. U nekoliko navrata sam i ljudima kucala direktno na vrata, samo da bi primili moj CV. Ljudi treba da upamte da ništa ne mogu da izgube ako im neko kaže ne. Nije smak sveta ako smo odbijeni. Ugrabiš dobar san, dočekaš novi dan i pokušaš ponovo.

“Regrutorka nije odgovarala na moje mejove i pozive, ja sam morala da nađem drugi način kako da dođem do nje. Znala sam da žene vole cveće, pa sam joj poslala jako lep buket cveća na kome sam zakačila svoj CV. Nakon tog poteza, regrutorka mi se javila u roku od 24 sata”, govori za Niške Vesti Tamara.

Nakon razgovora ona joj je ponudila posao u jednoj marketinškoj agenciji u kojoj je radila. Ta agencija je sarađivala sa Guglom, tako da su jednom u tri meseca imali sastanak sa njihovim predstavnicima. Za te sastanke Tamara se dobro pripremala i uvek imala dosta pitanja.

”Nakon svih tih sastanaka me je, van svih očekivanja kontaktirala žena iz Gugla i rekla mi da ne bi bilo loše da apliciram za posao u toj velikoj kompaniji.”

Bilo mi je neverovatno jer Gugle dobije oko tri miliona aplikacija za posao godišnje, ali sam ipak aplicirala uz konstataciju da nemam šta da izgubim.

”Dobila sam prvi intervju, nakon koga su mi oni ukazali oblasti na kojima bi trebala da poradim kako bih se bolje spremila za naredni”.

Zašto se Iliji nije dopala NASA, kompanija koja je nedostižna mnogima?

NASA je velika kompanija, i kada je kompanija tako velika ona ne obraća mnogo pažnje na posao i razvoj svakog individualnog radnika.

Posle prvog počeli su da se nižu pozivi, pa je tako prošla i drugi i treći, četvrti, peti, pa i šesti intervju. U isto vreme njen suprug, s obzirom da je došlo do promena na poslu u NASI, aplicirao je za posao u jednoj kompaniji u Kaliforniji i u isto vreme kada je Tamara imala intervjue za Gugl, on je imao razgovore za posao u toj kompaniji. Nadali su se da neko od njih neće da dobije posao, da bi odluka bila lakša.

”S obzirom da sam intervjuisala za poziciju u Dablini, zbog vremenske razlike morala sam da ustanem u 4:45 ujutru, kako bih mogla da se pripremim za intervju u 7 ujutru, jer sam na poslu radila od 9”.

Došlo je vreme odluke. Ilija je dobio posao u Kaliforniji, a Tamara je i dalje čekala rezulate svog poslednjeh intervjua.

”U tom procesu čekanja i pregovorima za Ilijin posao, shvatili smo da želimo da ostanemo u Americi. San Dijego je zvučio mnogo primamljivije nego li Dublin. Moj suprug je želeo da je budem srećna i nikada nije želeo da prestanem da “jurim” svoje snove. Na osnovu industrija u kojim ja i on radimo, mnogo je bilo lakše da ja pronadjem posao svojih snova bilo gde u San Dijegu, nego li on kao neko ko je imao iskustva da upravlja Internacionalnom Svemirskom Stanicom u Dablinu.”

Suprug je dobio posao u kompaniji ViaSat, koja se bavi satelitima u Kaliforniji. Tamara se nakon preseljenja zaposlila u jednom od vodecih timova za luksuzne nekretnine u La Hoji (La Jolla) kao marketing kordinator tog tima. Ona je oduvek želela da udje u svet nekretnina, s obziroma da je njen otac, Duško Kitić, nakon njenog odlaska na školovnje u Americi pokrenuo jednu od trenutno vodećih agencija za nekretnine u Nišu.

Iliji se sviđa Srbija i obožava Niš. Po onome što je video, on čvrsto veruje da ljudi u Srbiji imaju kvalitetniji način života nego u većini gradova u Americi. Voda za piće je dobra, hrana je izvanredna i vazduh je neverovatan. On obožava dunjevaču, pitu, pljeskavicu i domaći sir.

Moj Intervju sa Guglom

Gugle godišnje dobije 3 miliona aplikacija za posao, ja sam uspela da dodjem do sedmog i poslednjeg intevjua. Međutim, u međuvremenu sam dobila primamljivu poslovnu ponudu u San Dijegu koji nisam želela da odbijem, tako da sam odlučila da se preselim u San Dijego a ne u predstavništvu Gugla koji se nalazi u Dublinu.

Savet koji mogu da podelim mladim ljudima u Srbiji i u Americi je da ne čekaju ništa skrštenih ruku. Ponekad vaš posao snova, možda nije rad u velikoj i poznatoj kompaniji. Ja sam našla svoju sreću u radu sa manjom kompanijom, gde imam mnogo bolji pristup i odnos sa ljudima sa kojima radim i gde zapravo mogu mnogo brže da napravim i uvedem promene pri radu. Veće kompanije sporije sprovode ideje u dela, i to nije moj najomiljeniji pristup mom poslu. Ako postoji kompanija ili neki mali biznis za koji želite da radite, nemojte da se ustručavate da pokucate na vrata. Za sada ja nisam dobila ni jedan mejl od nekoga ko možda želi da proba da radi za naš tim u Nišu. Međutim moram da napomenem, da je jedan od naših agenata za nekretnine, dobio posao u našem timu samo zato što je uspeo da na jako lep i profesinalan način pokaže našem timu da nam nedostaje osoba kao što je on.

Tako je Tamara našla svoj balans. Danas, Tamara i Ilija imaju vremena da se druže sa prijateljima, putuju, volontiraju, pomažu neprofitnim oraganizacijama, i rade na projektima koji ih čine srećnim. Tamara i danas pomaže svojoj porodici kroz marketing vodeći Kitić Nekretnine i tako sa svojom porodicom vode porodični biznis sa dva različita kontineta.

”Ja sam srećna svojim poslom u Americi, jer sam došla do svog balansa, što ne verujem da bih postigla da sam počela da radim u Gugle. Trenutno imam vremena da vodim tim Kitić Nekretnina. To je nešto što me čini najsrećnijom i čvrtso verujem da se ta pozitivna energija i optimizam prenosi na ljude koje trenutno rade za nas, i na sve ostale klijente sa kojima mi sarađujemo. Mi imamo sastanke jednom nedeljno i razlika u vremenskoj zoni nam zapravo dozvoljava da radimo 24 sata. Moja cela porodica je trenutno u biznisu nekretnina. Moja mlađa sestra Milica Kitić, pored nekretnina, planira da pokrene svoj biznis u čemu je cela naša porodica spremna da joj pomogne u svako doba dana i noći”.

Život u San Dijegu Tamaru na sprečava da vodi marketing tim Kitić nekretnina u Nišu. Za nju kažu da ima neverovatan pristup u prodaji nekretninama, a takmičarski duh joj omogućava da uvek ide korak dalje od svojih mogućnosti.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.