Ovde je izvrsno podneblje za rukometaše i fudbalere. Retko se rađaju košarkaši jer nemamo tako visoke dinarske tipove. Retko se rađaju i odbojkaši i vaterpolisti…nekada su se rađali i dobri bokseri, a oni imaju vrlo sličnu konstituciju kao rukometaši i fudbaleri. Usklađeno brzi rad nogu i još brže ruke. To treba iskoristiti na najbolji način kod ova dva sporta, da se ne ugase kao boks, govori poznati niški rukometaš Slobodan Milosavljević Cobi koji je trenutno na funkciji direktora RK „Železničar“.
Smatra da svaki pravi Nišlija treba da navija za domaće klubove, a ne za Partizan i Zvezdu, Čelsi ili neke inostrane timove. U sportu je najvažnije imati strast, dodaje.
„Moramo da naučimo da poštujemo svoje klubove da bi nas i drugi poštovali. Ako budemo imali dobre rezultate u sportu, eto nama opet punih hala, hiljade mladih koji će želeti da se bave rukometom. Zaista je ponos baviti se sportom. Kao društvo smo minimizirali vrednsti koje neguje sport, a on vaspitava prave ljude, dobre đake, studente, uzorne očeve i majke…društvu su potrebni takvi ljudi“, smatra Cobi.
Milosavljević je u rukovodstvu kluba u kojem je i započeo rukometnu karijeru dugu dve decenije. Debitovao je 1988. godine, a karijeru igrača završio 2008. godine. Sportom se bavi od svoje osme godine. Počeo je najpre da igra fudbal, a od petog razreda i rukomet, te je paralelno trenirao oba sporta. Kroz rukomet je prošao sve selekcije bivše Jugoslavije, bio član juniorske i seniorske reprezentacije. Igrao je u RK „Železničar“, RK „Berane“ iz Crne Gore, u ekipi „Prinćipe“ iz Trsta, sa kojom je osvojio titulu prvaka Italije. Takođe, sa „Željom“ je osvojio Kup Srbije i Crne Gore.
Od kada je u organizacionom delu kluba „Železničar“ je osvojio Kup posle punih 15 godina, dodaje. Ipak priznaje da mu je bilo mnogo lakše kao igraču jer je tada bilo dovoljno da na terenu da sve od sebe, dok u organizacionom delu treba obezbediti minimalne uslove igračima – opremu, autobuse, obroke, stipendije…
„Ovaj klub uvek mora biti u vrhu srpskog rukometa. To Niš kao rukometni grad prepoznaje i ceni i to se videlo pre godinu i po dana kada smo osvajali Kup, kada je bila puna sala. Bio sam posebno srećan što je čitava hala skandirala svom matičnom klubu, a nije navija za Crvenu Zvezdu. Ja sam odrastao u generaciji koja je isključivo navijala za fudbalski klub „Radnički“ i RK „Železničar“, govori.
„Železničar“ je šest puta bio pobednik Nacionalnog kupa, Finalista Evropskog kupa pobednika kupova 1978, Vicešampion Jugoslavije 1998. godine, i osvajač Kupa Srbije 2014. godine. Ipak, klub je u lošoj finansijskoj situaciji, a prema Milosavljevićevim rečima, trenutno je u minusu oko stotinak hiljada evra. Da bi „Železničar“ opstao posle skoro 70 godina postojanja, trebalo bi praviti dobru selekciju, animirati decu još od početka školovanja da treniraju. Stvarati igrača je mukotrpan posao, ali sistemskim radom to može da se postigne, dodaje. Ipak, stava je i da „Železničar“ mora da prođe kroz „bolan proces privatizacije“ kako bi opstao.
„Što pre to prođemo lakše ćemo krenuti u osvajanje i bolje pravljenje mladih rukometaša. Taj proces je bolan ali ako hoćemo da imamo i dalje „Železničar“ i „Radnički“ moramo da učinimo to. U Makedoniji i Hrvatskoj su svi dobri klubovi privatni. Neka država primeni kakav god sistem želi sa Zvezvom i Partizanom, ali mi moramo da gledamo svoj klub, animaciju i edukaciju naše dece. Niški rukomet je bio epicentar u bivšoj Jugoslaviji. Siguran sam da će i ubuduće biti jedan ozbiljan stvaralački centar“.
Nekada je bilo mnogo kvalitetnih klubova i bilo je lakše napraviti dobre igrače jer je konkurencija bila jača. Danas igrači mnogo lakše izlale na parket prvog tima pa im je potreban duži period za stasavanje. Zato je proces stvaranja kvalitetnog igrača teži, objašnjava. Prednost je što danas deca počinju ranije da treniraju rukomet, već od prvog razreda osnovne škole. Njegov je savet da se u tom uzrastu bave atletikom, plivanjem ili gimnastikom, jer su to tri bazična sporta. Oni će razviti motoriku kod dece i pripremiti ih za ozbiljne rukometne duele.
Ovaj Nišlija smatra da je grad u kome živi i gde je počeo svoju karijeru sve lepši i veći, ali da ljudi treba da rade na tome da bude što bolji.
„Rođen sam 1971. godine i zakačio sam vaspitanje starijih momaka. Izlazio sam još kao klinac i sećam se dobro kafića Džoj i Karamela. Uvek je bilo poštovanja između mlađih i starijih i to treba da se nastavi. Ovo je bio grad prepun šarma, gde su svi građani bivše Jugoslavije voleli da dođu, sednu u kafanu ili u kafeteriju. U Tramvaju u Dušanovoj ulici je bilo toliko voćnih salata, kao nigde u čitavoj zemlji“, dodaje za kraj.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
