Pod naslovom „Zaplanjske priče“ objavljujemo priče Negoslave Stanojević na zaplanjskom dijalektu, od kojih su se mnoge našle u njenoj zbirci pripovedaka „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ koja je objavljena u izdanju novosadske kuće Stylos Art.
Zakasa.
Načisto ga ufitilji .
Ametom.
Do gušu dojde.
Ne znam više kvo ću pra’im .
Kude god se obrnem , ono samo ide muka-nevolja.
Ne dava mi se breeeeeeeee, ič mi se ne dava , ništa mi se ne dava … sve pošlo naopako i naopako će se i svrši .
Sas školu zakasa , pa manu .
Rabota manu men ‘. Ote mi se, vikaju , višak sam postala. Koje, ja višak, a dok sam ustanjuvala u šes’ i pre svi nji na rabotu doodila, t’g ne beo višak . Višak nikad više u novčanik da ne vide . Da bogda im višak bile samo vaške u kosu i dugovi nagomilani sas narasle kamate. Sami nek si čiste i kafu nek si sami kuvaju, ako ima od koje da gu plate , kad ni oni ništa ne primaju,samo se vleču do rabotu , ko sojke na jugovinu.
Manu i muža. Zam’anu on nekolko put na men’ , al mu se ja ote i reko’ mu, toj ti je s’g poslednjo što si mašil ruku na men’ i više me neč vidiš ovdeka. Idem si kod tatka i mater , jes ni tam’ ne grebu maslo, al bar se nikuj neće zamašuje na men’ i da mi iska svaki korak da mu reknem kude sam napravila i svaki dinar na koje sam potrošila.
Decu si, jedino, nesam manula . Nji privrte uz men’ , ide muka-nevolja i sas njih, al iskočiše nekako na njin put i bar od nji nema da mislim i da se sekiram. Sas men’, lesno . Ako ima, ima, ako nema, trpi. I toj ti je .Ko’e drugo mogu čekam i na kvo da se nadam, od’mno mojo beše . Ako je i bilo , ne bi mogla baš da se zakunem da beše …
Kvo da praim , nema se kude . Gore visoko, dole dl’boko, nema kome ni da se požališ, odma svaki prikuka, ćutiiiii, kakvo je takvo je, samo goro da ne bude. Na svi ni nije potaman, al iz ovuj kožu se nema kude.
I koje sag ja da ti se ispričujem, kad nema kvo da se rekne. Ubavo sam i zabraila kako umeje da bude, nema sas kvo da se valim, a od ovoj što je samo da se žališ , toj nikuga ne enteresuje. Ono , svaki si ima da se žali, jutrom da počne i do zajutre da ne prestanjuje.
Asli ni utepa. Vreme li je, Bog li je, ljudi li su, ne’e mi jasno, ič . Samo ‘edno znam – emput kad kola krenu nizbrdo i kad zakasaš, zakasal si do život.
Izvor: NEGOSLAVA’S blog
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
